Posted 2 months ago
Posted 8 months ago

Sartr, Reči

Moja istina, karakter i ime bili su u rukama odraslih; bio sam navikao da sebe gledam njihovim očima: bio sam kao dete, ono čudovište koje odrasli stvaraju svojim žaljenjem za propuštenim. I kada su odsutni, za njima ostaje trag njihovog pogleda, pomešan sa svetlošću; ja sam trčao, skakao kroz taj pogled, zbog koga sam i dalje ostajao uzoran unuk, a koji mi je darivao moje igračke i čitav svet. U mom lepom bokalu, mojoj duši, moje su misli kružile, a svako je mogao da prati njihovo kretanje; tu nije bilo nijednog tamnog kutka. Paipak, bez reči, bez oblika i postojanosti, rastvorena u ovoj nevinoj providnosti, jedna providna izvesnost kvarila je sve: ja sam bio lažljivac.
Kako da čovek igra komediju a da ne zna da je igra? Svetla, suncem obasjana spoljašnost koja je sačinjavala moju ličnost odavala se sama od sebe: odsustvom istinskog bića, što ja nisam mogao ni potpuno da razumem ni da prestanem osećati. Obraćao sam se odraslim osobama, tražio od njih da potvrde moju darovitost: a to je značilo zaglibljivati se u pritvornost. Osuđen na to da se sviđam, kitio sam sebe ljupkošću koja je venula začas; svuda sam sa sobom vukao lažnu dobroćudnost, uobraženost dokoličara, vrebajući neku novu srećnu priliku: a kad bi mi se učinilo da sam je ščepao, iskoristio bih to i zauzimao novo držanje i tu ponovo nailazio na prazninu od koje sam hteo da pobegnem.

Umotan u svoj pled, deda bi dremao; ispod njegovih gustih obrva video sam rumenu nagotu njegovih usana, a to je bilo nepodnošljivo: srećom, njemu bi naočare stale kliziti, i ja bih poleteo da ih prihvatim. On bi se probudio, podizao me u naručje, i mi smo izvodili svoju veliku ljubavnu scenu: to više nije bilo ono što sam ja hteo.
A šta sam ja hteo? Sve sam bio zaboravio, svijao sam gnezdo u čestaru njegove brade. Ulazio sam u kuhinju, izjavljivao da hoću da promešam salatu; nastali bi uzvici, ludi smeh: “Ne, drago moje, ne tako! Stegni čvrsto ručicu: tako! Marija, pomozite mu! Pa on to odlično radi.” Bio sam lažno dete, držao lažnu korpu sa salatom; osećao sam kako se sve ono što radim pretvara u glumljenje. Komedijašenje mi je zaklanjalo svet i ljude: ja sam video samo uloge, i ono što je sporedno: kako sam mogao ozbiljno uzimati brige odraslih kada sam lakrdije radi služio njihovim poduhvatima? Prilagođavao sam se njihovim namerama sa revnošću punom vrline, koja me je sprečavala da imam s njima zajedničku svrhu. Kako su mi bile tuđe potrebe, nade, zadovoljstva ljudskog roda, hladno sam se rasipao kako bih ga očarao; on je bio moja publika, plamena rampa delila me je od njega, bacala me u gordo progonstvo koje se brzo pretvaralo u samrtne muke.

Najgore je bilo to što sam odrasle sumnjičio da se pretvaraju. Reči kojima su se meni obraćali bile su bombone; ali između sebe razgovarali su sasvim drugim tonom. A osim toga, dešavalo im se da prenebregnu svete obaveze: ja bih se napućio što sam mogao ljupkije, onako kako sam mislio da ću najsigurnije uspeti, a oni bi mi odjednom istinskim glasom rekli: “Igraj se tamo malo dalje, dete, vidiš da razgovaramo.” Drugom prilikom imao sam osećanje da im služim kao sredstvo.

(…)

Bio sam pripremljen da prihvatim: da su Istina i Bajka ista stvar, da strast treba glumiti kako bismo je osetili, i da je čovek jedno ceremonijalno biće. Bili su me ubedili da smo mi sazdani da izvodimo komediju; tu komediju ja sam prihvatao, ali sam zahtevao da u njoj  budem glavno lice: a, u trenucima kada bi blesnula munja i ostavljala me poražena, primećivao sam da u njoj igram “lažnu lepu ulogu”, sa mnogo teksta, mnogo prisustva na pozornici, ali bez “svoje” scene; jednom reči, da samo dobacujem replike nosiocima glavnih uloga. (…)

Živeo sam sa osećanjem nelagodnosti: od onog trenutka kada su me svojim ukazivanjem pažnje ubedili da sve što postji ima svrhu i da svako, od najvećeg do najmanjeg, ima određeno mesto u svemiru, moga razloga postojanja, moga ličnog razloga nestade, ja odjednom otkrih da ne vredim baš ništa, i mene obuze stid zbog mog neobičnog prisustva u ovom sređenom svetu.

Posted 8 months ago

Sartr, Reči

A on je razmišljao o meni: u bašti, u stolici za ležanje, sa čašom piva nadohvat ruke, posmatrao me je kako trčim i skačem, tražio mudrost u mojim rečima, i nalazio je. Docnije sam se smejao toj ludosti; žalim zbog toga: to je u njemu bilo dejstvo smrti. Šarl se pomoću ekstaze borio protiv strepnje. U meni se divio prekrasnom ovozemaljskom delu kako bi sebe ubedio da je sve dobro, čak i naša dronjava smrt. Tu prirodu koja se spremala da ga uzme natrag, tražio je na planinskim vrhovima, u talasima, među zvezdama, na vrelu mog mladog života, kako bi je mogao svu obuhvatiti i sve u njoj prihvatiti, čak i raku koja se tu kopa za njega. Na moja usta govorila mu je njegova smrt, a ne Istina. Nije ni čudo što je u toj bljutavoj sreći mojih ranih godina bilo nečeg mrtvačkog: slobodu sam dugovao jednoj smrti koja je došla u pravi čas, a svoju važnost drugoj jednoj smrti koja se veoma očekivala.

Posted 1 year ago

Mila Klaudija Vasiljevna, ja se uopšte ne podsmevam tome što Vi odlazite u Zoološki vrt. Nekada sam i sam svaki dan odlazio u Zoološki vrt. Tamo su mi bili poznanici vuk i pelikan. Ako hoćete, jednom ću Vam opisati kako smo lepo provodili vreme.

Ako hoćete, mogu da Vam opišem i kako sam jednom celo leto živeo na Lahtinskoj Zoološkoj stanici, u zamku grofa Stenbok-Fermora, hraneći se živim crvima i brašnom “Nestle”, u društvu poluludog zoologa, pauka, zmija i mrava?

Baš me raduje da odlazite upravo u Zoološki park. I, Ako odlazite tamo ne samo da biste se prošetali, nego i pogledali životinje, onda ću Vas ja još nežnije zavoleti.

Danil Harms

Posted 1 year ago

Pšenična mržnja

Kakva li će moja smjert biti? Ja mislim da ću se zadaviti lebom, deca će me naći mjertvu na podu kuhinje, na pločicama hladnim kao moje neprežaljeno staro truplo. Taj leb, koji mi je ceo život pretio, sada je konačno uspeo da mi iz očiju izvuče vid, da se nastani tamo svojim lepljivim postojanjem, da mi skramu ništavila prilepi između trepavica. Da, to ću bit ja, ta jadnica. Ubio je hleb. A svi znaci su bili tu. Malo po malo, posekotine od hleba na rukama. Posekotine od hleba! Od korice hleba! Te oštre mrvice sekle su mi kožu i mjeso, htele da se nastane ispod, da šire svoje otrove, puštale mi krv. Poslednji slučaj je bizaran, jutros me je hleb čak i ujeo! O tužnog li sveta, o tužnog li dana, kada ti se sudbina sva razvije pred očima, teška, crna sudbina, kao crni pšenični hleb u mrvicama, koji pada, pada sa nebesa i crnilom svojim zaklapa i sunce, i vidik, i rodnu ravnicu. Crni sneg nesreču dovodi, crni sneg slepilo donosi, svjet bez ljubavi. Hleb će na kraju pobediti. Oklagija njega više neće tući. On će biti taj koji oduzima dah, guši u grlu i pobedonosno se smeje. Osvetnik svih svojih umrlih.

Posted 1 year ago

Ciganske pljeskavice

Sve je počelo kad je Ciganin Živko kupio pljeskavicu u obližnjoj roštiljdžinici zvanoj “Roštilj Spasa”. Sa Spasom je bio prijatelj čitav svoj život, ovaj je onda morao da ode u Argentinu na neko vreme iz nerazjašnjenih razloga, ali se posle nekoliko godina vratio srećan i podmlađen. Nekako više nije ličio na Ciganina, odisao je nekom nebeskom lepotom i srećom.

Živko je za to vreme tugovao i crtao razne điđumiđe po kartonima u svojoj bednoj kući. Oženio se, ženska mu rodila decu, sve kako to ide. Zaklali su svinju, bila je svadba, veselje i sve to po redu. Ali Živkovo srce je bilo prazno. Prazno bez svog najboljeg prijatelja.

Capnuo je pljeskavicu ispred novootvorene trafike u prašnjavoj ulici i suze su mu potekle na oči. To je bila pljeskavica direktno došla iz ruku njegovog najboljeg prijatelja. Bila je toliko lepa, bila je lepa kao raj.

- Pa gde si bre ti Spaso, kroz suze i punih usta rekao je Živko dok su mu se oči smejale. Sunce je postalo jedan veliki smrdljivi luk, ceo svet - pljeskavica, sreća je zavladala. Život je ponovo imao smisao.

Kad se Spasa vratio iz Argentine otvorio je “Roštilj Spasa”, i tu je po ceo dan prodavao pljeskavice. Bile su to sočne i ukusne pljeskavice, ali niko od belaca nije hteo da ih kupi, iako su ih svi potajno želeli. Bilo je sramota da kupuješ pljeskavice od cigani, belci imaju sasvim dobre pljeskavice, tako su pričale babe po ulicama. Nego, kako to ide, vest se pročula po gradu, i uskoro, ljudi više nisu mogli da izdrže da ne jedu to predivno jestivo. Morali su naći nekakav način da ih dobiju, da ih unesu u sebe, u svoje tijelo, tako da se brzo napravila čitava podzemna mreža dobavljača ovih pljeskavica za koje se pričalo da podmlađuju.

Za glavnog, šefa ove podzemne mreže, Spasa je postavio Živka, svog najboljeg prijatelja. Živko je bio sposoban za ovaj posao, jak čovek, grdosija, prodoran, i još je u svojoj kosi nosio neizmernu ljubav i želju da pomogne svom najboljem prijatelju. Bio je savršen za ovaj poslić. Kad mu ga je Spasa ponudio, Živko je hteo da se upiša od sreće. Konačno je postao neko, i u svojim očima i u očima svoje dece. Zarađivao je mnogo pare, belci su poludeli za one pljeske. Uzimali bi mu ih i iz dupeta kad bi ih tako švercovao do njinih rakošnih kuća i vila.

No, došlo je jedno veče. Veče gde ćemo saznati jednu strašnu istinu iz dijaloga koji su vodili Živko i Spasa u roštiljdžinici dok su jeli pljeskavice i brstili kupus.

- Brate, mnogo dobre ove pljeske.

- Jesu Živko, postao sam majstor. Nenadjebivi. Što misliš da sam išo u Argentinu.

- Kako je bilo u Argentinu? Mljac mljac mljac

- Lepo je bilo tamo. To je zemlja prepuna divnih ptica. Kakvih sve vrsta ptica tamo ima, Živko, ja ne mogu da ti opišem. To naše ciganske oči nikada nisu videle, a naši mozgovi nikad nisu ni pomislili da takva čudesa uopšte postoje. Zaželeo sam da postanem ornatolog.

- I ja volim ptice.

- Ptice su najlepša stvorenja na ovome svijetu.

- Voleo bih da sam ptica, ptice ne mora da idu u wc

- Jeste Živko, ali, hteo sam da popričamo o nečemu, mislim da je došlo vreme.

- O čemu Spaso? Nije valjda da si homoseksualan?

- Ne, ne, Živko, hteo sam da popričamo o jednoj važnoj stvari. Mi, Cigani, kako već to znaš, u čitavoj našoj egzistenciji smo bili ponižavani, omalovažavani, sputavani u našim najlepšim nagonima i porivima. Davali su nam one injekcije… Znaš već o čemu pričam

- Znam Spaso.

- Ja sam mnogo razmišljao o našem nezgodnom položaju i odlučio sam da postanem ubica. Ciganin ubica. Znam, znam kako to zvuči, zvuči nemoguće, ali to su nam ONI usadili u glavu, da naše bebe ne može da nose naočare, da mi ne možemo da budemo ubice ili ornitolozi, sve je to njihovo maslo dragi moj Živko, maslo onih belačkih govana!

- Spaso, ti si potpuno u pravu, ja nikada o tome nisam razmišljao. Eno, ja na primer imam jednu ćoravu bebu i kad sam otišajo kod doktora oni mi rekli “Ne, ne, ne, ne može”. Ne daju joj da nosi naočare i sad ona sedi doma onako ćorava.

- O tome ti pričam Živko, ja sam danima i noćima razmišljao o nepravdi koja je nama ciganima nanesena kroz čitave vekove i milenijume. Razmišljao sam o tome i onda sam odlučio da se osvetim. Da se osvetim preko ovih pljeskavica!

- Kako to dragi moj Spaso?

- Vidiš, Živko, ja sam odlučio da postanem car pljeskavica. Da za mojim pljeskavicama svi polude i da sve pare daju u zamenu za pljeskavice. Ove moje pljeskavice Spaso, su božansko čudo. Šarao sam po internetu i tražio ljude sa sličnim idejama kao moje. Našao sam nekog baju u Argentini koji već godinama pravi planove kako da pokori ove smrdljive belačke vaške, i radio je na tom receptu za pljeskavice. Ja sam otišao tamo, Živko, da mu pomognem. Gledao sam i ptice, ali sam i pomagao Huanu. Postali smo dobri prijatelji. Povezao sam se sa mnogim ljudima, sprema se velika pobuna Živko. Pašće, pašće naši neprijatelji i ubrzo će nam postati ROBOVI, slušaj šta ti ja kažem. Svetom ćemo zavladati MI, doći će, doći će HEGEMONIJA CIGANA!

- O, ne! pisnu plavokosa belačka devojčica u beloj haljinici koja je slučajno sve ovo čula, uhvati se za usta i dade u beg…

Posted 1 year ago

Priče

Danas objavljujem nekoliko genijalnih naslova za priče. Ko želi, može izabrati za sebe neki naslov, napisati kratku ili dugačku priču i poslati mi na mejl bosiljkonevolitelj@yahoo.com.

Najbolje priče biće nagrađene objavljivanjem na ovaj blog i možda će dobiti mrvu mojeg prijateljstva. Da li ste nekad jeli bele krem bananice?

Naslovi priča su sledeći:

- Depresivni automehaničar

- Salama srama

- Špagete i cigani

- Krema za ubicu

- Smrdlja u svemiru

- Izgoreli bikini

Posted 1 year ago
Posted 2 years ago

Naše simpatije političari

Da li ste nekada u svom životu imali simpatiju koja je političar? Ja znam da ja jesam. Bio je to, niko drugi do Tomislav Nikolić. 

Tomislav Nikolić, simpatija

Toliko sam ga volela, da sam čudesnim mastilom počela da pišem oglas za Novine niške gde ću tražiti muža do trideset godina koji izvanredno liči na Tomislava Nikolića. Ponosno bih ga šetala gradom i svi bi bili ljubomorni na nas, na našu lepotu, intelektualnos i moćnost kojom izdišemo.

Velikoumnik Te En Prvi Rahmanov


Moja ljubav prema Tomislavu Nikoliću je dugo trajala. Sećam se tog sunčanog dana kada sam ga prvi put videla uživo. Gledala sam nepomično i ozbiljno ka bini na kojoj je stajao. Tada je još bio u Srpskoj radikalnoj stranci sa onom vešticom Gordanom Pop Lazić, bog da joj dušu prosti. Slikala sam ga, ali se njegov lik na aparatu ne mogaše uvatiti, umesto njega, videla se samo neka svetlost. To je svetlost njegovog bića.

I moja drugarica mnogo voli Tomislava Nikolića. Ovo je naša prepiska o njemu.


J. R.: Tomislav Nikolic!!!!

M. V.: Da da da da!!! Daaaaaaaaa!

J.R.: Tomislav Nikolic se meni nasmejao kad sam bila na mitingu radikala. Oh, taj osmeh, taj osmeh, pamtiću ga čitavog života!

M.V.: Ja sam mu i ruku dodirnula, rukovao se sa mnom, i ponosno me pozdravio.

J.R.: Oo aaam. When?

M.V.: Jednom na mitingu u Krusevcu, nikada taj dan necu zaboraviti! Kako je samo sunce lepse sijalo, i ptice su se smejale. 

J.R.: Stvarnooooo… Jao, a jel te pogledao u oči snene? Ja mislim da bi on meni poklonio ptičicu samo da je mogao tada da siđe od bine. Ali ga je ona plava Pop Lazic uvatila za ruku i prekorno pogledala, baš u času kada je zamagnetisan mojom harizmom krenuo pružajuci ruke za nežan i topao zagrljaj!

M.V.: Jeeeste, pozdravio se sa mnom i gledao me u oči čarne, znaš li, drugarice, kako se pozdravljaju ljudi kada nekog postuju… rukuju se jednom rukom, a i drugom rukom ti drže tu ruku kojom se ti rukuješ! Eto tako, bas tako!

J.R.: Jao jao, gle što je ovde lepo ispao!

J.R.: Jao to je baš super, tako se pozdravljaju carevi, rekao mi drug Obren! Drugarice, a ti jesi držala dve ruke, ili samo jednu?

M.V.: Lallaalalla, predivan je, možda on nije stvaran, možda je od boga poslat kao i ja…

J.R.: Ah…..

M.V.: Samo jednu, a u drugoj ruci sam držala čitanku.


Moj tekst sa foruma differentia od 10.08.2009.

Posted 2 years ago

Razgovori I

J.R. i A.J. sede u fotelji, piju sok od pomorandže iz čaša u obliku lule i pričaju o dubokoumnim stvarima. J.R. nosi sexy čupave tirkizne sobne papuče sa šljokice što joj je kupila tetka i landara nogama prebačenim preko naslona…

A.J. sedi u drugoj fotelji i gleda kroz prozor. 

J.R.: Drugarice. Moja pesma od danas je sastavljena po istinitom događaju. Danas kad sam prelazila preko mosta, neka crno bela mačka je kakila i ljudi se uvek tu, ispod mosta, masovno olakšavaju kad je pijac, i jedna žena je pričala sama sa sobom, i bebe su ekstremno ružne, pogotovo kad duva vetar i podigne prašinu, i onda ih gledaš kroz tu prašinu. Bljak.

A.J.: Lepota beba jeste precenjena. To je tačno. Kad vidiš neko ružno dete kako na njegovu majku da kažeš: “lele, što ti je ružno ovoj dete”, nego se uvek opredeliš za “joj što je sladak, pu pu da ga ne uročim”. Ja uvek kažem u tom slučaju: “Pa gde si bre mali?” Neutralno je i niko si ne zna šta mislim. Još kroz prašinu, uh, to je bljak. Bebe se ne iznose na prašinu, nego sede kući i čekaju da se prolepšaju.

J.R: Tako je drugarice. 

Kroz tišinu koja je usledela, puna misli o bebama, čuli su se povremeni usrci soka.