Posted 1 month ago
Posted 1 month ago
Posted 1 month ago
fortunecookied:

King Kong NDO (Japan) 1940s

fortunecookied:

King Kong
NDO (Japan)
1940s

Posted 1 month ago
Posted 1 month ago
Posted 1 month ago
Posted 5 months ago
Posted 11 months ago

Sartr, Reči

Moja istina, karakter i ime bili su u rukama odraslih; bio sam navikao da sebe gledam njihovim očima: bio sam kao dete, ono čudovište koje odrasli stvaraju svojim žaljenjem za propuštenim. I kada su odsutni, za njima ostaje trag njihovog pogleda, pomešan sa svetlošću; ja sam trčao, skakao kroz taj pogled, zbog koga sam i dalje ostajao uzoran unuk, a koji mi je darivao moje igračke i čitav svet. U mom lepom bokalu, mojoj duši, moje su misli kružile, a svako je mogao da prati njihovo kretanje; tu nije bilo nijednog tamnog kutka. Paipak, bez reči, bez oblika i postojanosti, rastvorena u ovoj nevinoj providnosti, jedna providna izvesnost kvarila je sve: ja sam bio lažljivac.
Kako da čovek igra komediju a da ne zna da je igra? Svetla, suncem obasjana spoljašnost koja je sačinjavala moju ličnost odavala se sama od sebe: odsustvom istinskog bića, što ja nisam mogao ni potpuno da razumem ni da prestanem osećati. Obraćao sam se odraslim osobama, tražio od njih da potvrde moju darovitost: a to je značilo zaglibljivati se u pritvornost. Osuđen na to da se sviđam, kitio sam sebe ljupkošću koja je venula začas; svuda sam sa sobom vukao lažnu dobroćudnost, uobraženost dokoličara, vrebajući neku novu srećnu priliku: a kad bi mi se učinilo da sam je ščepao, iskoristio bih to i zauzimao novo držanje i tu ponovo nailazio na prazninu od koje sam hteo da pobegnem.

Umotan u svoj pled, deda bi dremao; ispod njegovih gustih obrva video sam rumenu nagotu njegovih usana, a to je bilo nepodnošljivo: srećom, njemu bi naočare stale kliziti, i ja bih poleteo da ih prihvatim. On bi se probudio, podizao me u naručje, i mi smo izvodili svoju veliku ljubavnu scenu: to više nije bilo ono što sam ja hteo.
A šta sam ja hteo? Sve sam bio zaboravio, svijao sam gnezdo u čestaru njegove brade. Ulazio sam u kuhinju, izjavljivao da hoću da promešam salatu; nastali bi uzvici, ludi smeh: “Ne, drago moje, ne tako! Stegni čvrsto ručicu: tako! Marija, pomozite mu! Pa on to odlično radi.” Bio sam lažno dete, držao lažnu korpu sa salatom; osećao sam kako se sve ono što radim pretvara u glumljenje. Komedijašenje mi je zaklanjalo svet i ljude: ja sam video samo uloge, i ono što je sporedno: kako sam mogao ozbiljno uzimati brige odraslih kada sam lakrdije radi služio njihovim poduhvatima? Prilagođavao sam se njihovim namerama sa revnošću punom vrline, koja me je sprečavala da imam s njima zajedničku svrhu. Kako su mi bile tuđe potrebe, nade, zadovoljstva ljudskog roda, hladno sam se rasipao kako bih ga očarao; on je bio moja publika, plamena rampa delila me je od njega, bacala me u gordo progonstvo koje se brzo pretvaralo u samrtne muke.

Najgore je bilo to što sam odrasle sumnjičio da se pretvaraju. Reči kojima su se meni obraćali bile su bombone; ali između sebe razgovarali su sasvim drugim tonom. A osim toga, dešavalo im se da prenebregnu svete obaveze: ja bih se napućio što sam mogao ljupkije, onako kako sam mislio da ću najsigurnije uspeti, a oni bi mi odjednom istinskim glasom rekli: “Igraj se tamo malo dalje, dete, vidiš da razgovaramo.” Drugom prilikom imao sam osećanje da im služim kao sredstvo.

(…)

Bio sam pripremljen da prihvatim: da su Istina i Bajka ista stvar, da strast treba glumiti kako bismo je osetili, i da je čovek jedno ceremonijalno biće. Bili su me ubedili da smo mi sazdani da izvodimo komediju; tu komediju ja sam prihvatao, ali sam zahtevao da u njoj  budem glavno lice: a, u trenucima kada bi blesnula munja i ostavljala me poražena, primećivao sam da u njoj igram “lažnu lepu ulogu”, sa mnogo teksta, mnogo prisustva na pozornici, ali bez “svoje” scene; jednom reči, da samo dobacujem replike nosiocima glavnih uloga. (…)

Živeo sam sa osećanjem nelagodnosti: od onog trenutka kada su me svojim ukazivanjem pažnje ubedili da sve što postji ima svrhu i da svako, od najvećeg do najmanjeg, ima određeno mesto u svemiru, moga razloga postojanja, moga ličnog razloga nestade, ja odjednom otkrih da ne vredim baš ništa, i mene obuze stid zbog mog neobičnog prisustva u ovom sređenom svetu.

Posted 11 months ago

Sartr, Reči

A on je razmišljao o meni: u bašti, u stolici za ležanje, sa čašom piva nadohvat ruke, posmatrao me je kako trčim i skačem, tražio mudrost u mojim rečima, i nalazio je. Docnije sam se smejao toj ludosti; žalim zbog toga: to je u njemu bilo dejstvo smrti. Šarl se pomoću ekstaze borio protiv strepnje. U meni se divio prekrasnom ovozemaljskom delu kako bi sebe ubedio da je sve dobro, čak i naša dronjava smrt. Tu prirodu koja se spremala da ga uzme natrag, tražio je na planinskim vrhovima, u talasima, među zvezdama, na vrelu mog mladog života, kako bi je mogao svu obuhvatiti i sve u njoj prihvatiti, čak i raku koja se tu kopa za njega. Na moja usta govorila mu je njegova smrt, a ne Istina. Nije ni čudo što je u toj bljutavoj sreći mojih ranih godina bilo nečeg mrtvačkog: slobodu sam dugovao jednoj smrti koja je došla u pravi čas, a svoju važnost drugoj jednoj smrti koja se veoma očekivala.

Posted 1 year ago

Mila Klaudija Vasiljevna, ja se uopšte ne podsmevam tome što Vi odlazite u Zoološki vrt. Nekada sam i sam svaki dan odlazio u Zoološki vrt. Tamo su mi bili poznanici vuk i pelikan. Ako hoćete, jednom ću Vam opisati kako smo lepo provodili vreme.

Ako hoćete, mogu da Vam opišem i kako sam jednom celo leto živeo na Lahtinskoj Zoološkoj stanici, u zamku grofa Stenbok-Fermora, hraneći se živim crvima i brašnom “Nestle”, u društvu poluludog zoologa, pauka, zmija i mrava?

Baš me raduje da odlazite upravo u Zoološki park. I, Ako odlazite tamo ne samo da biste se prošetali, nego i pogledali životinje, onda ću Vas ja još nežnije zavoleti.

Danil Harms