Život

Bermudice

Goranče je zakopčavao šlic. Uvijao se kao glistica u muci, pokušavajući da ga zakopča. Bio je to čudan šlic, debeo, šlic novih pantalona. Tj. to nisu bile klasične pantalone. To je bilo nešto od čega je Goranče ceo život strahovao. Bile su to….  BERMUDE.

Goranče je godinama imao noćne more od bermuda, od vlasnika bermuda, od šara na bermudama, od ogoljenih nogu i upetljanih muških dlaka, koje, stvarajući koncentrične krugove, su činile da se Gorančetu zavrti u glavi od užasa!

Goranče je zbog tog svog strašnog problema morao da ode kod psihijatra, doktora Zorana Markovića. Doktor Marković ga je pažljivo saslušao i zaključio da je jedini lek za Gorančeta taj da kupi bermude u “Tajmaut”. I to neke najružnije moguće bermude i da ih nosi po kući i u javnosti neko vreme. Doktor mu je pokazao slike na internetu najružnijih mogućih bermuda i Goranče je sve zapamtio, iako se znojio od preneraženosti dok ih je gledao. Ali, morao je to da učini zbog svog mentalnog zdravlja, bližilo se leto, strast muškaraca za bermudama koje vode ljubav sa njihovim dlakavim nogama i kolenima je počela da se rasplamsava, i Goranče je već mogao da vidi pojedince kako šetaju kučiće i svoje bermudice, po prolećnom vremenu. Goranče je morao da se prevlada kako bi mogao bezbedno da korača ulicama, parkovima i avenijama.

Eh Goranče, Goranče, samo neke muke sa tobom. Šta li će biti sa tvojom pametnom glavicom u  budućnosti? Da li ćeš moći da se sprijateljiš sa estetskim užasom koja hara po gradu, raste iz betona kao ružno, radioaktivno cveće koje tera na povraćanje? Goranče, Goranče, teško, mnogo ćeš patiti, sirota ljudska dušo, bačena u svet bez milosti!

Goranče je odmah sutradan, po buđenju, otvorivši svoje velike i pametne okice, krenuo put svog spasenja, u “Tajmaut”, da kupi bermude preporučene terapijom doktora Markovića. Stigao je ispred prodavnice, i hrabro i odlučno zakoračio unutra. Svet se činio nov, ogroman, zastrašujuć, blještav, pun zvukova, osmeha nepoznatih ljudi… Goranče je stajao i tražio policu sa bermudama, a onda im je polako počeo prilaziti. No, predusetljive prodavačice, kao i uvek su odmah poletele da mu pomognu! Jadničko, izgledao je tako neiskusan u kupovini tog najvažnijeg odevnog predmeta svakog savremenog muškarca koji dovodi do izražaja lepotu njegovog podbutinskog predela. 

Goranče nije želeo da mu niko pomaže, nije hteo da se zbuni i da mu se pomešaju u glavi lekcije doktora Markovića, a prodavačice su se nudile i pokazivale mu najlepše bermude. Vadile su na hiljade i hiljade bermuda, iz svakog ćoška, landarale kroz vazduh njima, terale ga da ih dodiruje, gurale mu ih u ruke! “DOSTA!” govorio je u sebi Goranče! Počelo je da mu se vrti u glavi pomalo od nervoze. Uznemireno i u nadi da će ga prodavačice zaboraviti ako se prikrije u kabini da isproba berumde, Goranče uze jedne i sakri se iza zavese. Hteo je da pokuša da se malo smiri, da sačuva hladnu glavu. Isprobavao je te proklete bermude, mučio se sa šlicem. Na kraju ih je iz besa skinuo i izašao iz kabine da nastavi sa traženjem onih koje odgovaraju standardima koje mu je preporučio doktor Marković. No, prodavačice su ga odmah opet spazile svojim veštim očima i doletele do njega, kao roj pčelica saletale su ga, sa svih strana, ruku i usta prepunih bermuda. Gorančetu se i dalje vrtelo u glavi. Sa njihovih usana su prelazile reči kao: “predivne”, “kvalitetne”, “dobar kroj”, sve suprotno od onoga što je Gorančetu trebalo zbog njegovog zdravlja! Nije znao kako da ih odgurne od sebe, kako da im kaže, “NISTE MI POTREBNE, HVALA GOSPOĐICE”. 

“Gospodine, pogledajte ovo!”, pevušila je jedna prodavačica, “kako su samo lepe, moj dečko ima iste takve, samo 2599 din!!!” Goranče više nije mogao to da gleda, gurnuo je atraktivnu plavušu, koja vrisnu, pade, svi se uzbudiše, a Goranče u strahu istrča iz radnje! Trčao je ulicama i uleteo u svoj stan brzinom vetra kojem se kaki, zalupio vrata i zadihan seo na pod, naslonivši se na njih. Počeo je da plače. “Ja nikada neću biti normalan!!!”, ridao je, ridao, ridao, ridao!!! Onda mu je na pamet pala misao: “Šta ako sam je ubio??? Šta ako sam ubio onu prodavačicu!!!”

Počeo je jako da se znoji, a onda je počeo da se plaši da će da dehidrira, što je izazvalo još veće pojačanje znojenja. KRUGU PAKLA NIJE BILO PREKIDA.

Okrenuo je fiksni telefon drhtavim rukama i pozvao doktora Markovića, a onda je čuo zvuke policijske sirene ispred svoje zgrade! Plakao je kao mala beba! Zašto to sve njemu da se desi???? Bermude su ga koštale glave! Sada Goranče nije imao ni čime da se ubije i spasi teške sudbine ubice, nije bilo dovoljno vremena za razmišljanje, za pripremu, nije imao nikakve oružane predmete u kući za hitne slučajeve! Onda se setio, setio se svog čeda, doktorske disertacije od hiljadu strana, ona je bila poprilično ubistvena!

Panično, Goranče ode do najbližeg ormara, veza svoj rad konopcem, stavi ga na vrh, leže na pod, poslednji put pogleda fotografiju svojih zaštitnica princeza Jelisavete i Elene, i pomisli: “Gde ste sad, anđeli moji?”, pušti još jednu suzu, i povuče kanap! Knjiga je pala pravo na njegovu glavu, rascopa je, nju, iz koje iziđe nekada. Potočić krvi poteče i napravi baricu na tepihu.

Princeze Elena i Jelisaveta, Gorančetove zaštitnice su u to vreme bile na koktelu, i nisu ni slutile strašnu tragediju, koja se odigra u roku od pet minuta. Odmah su doletele kada su osetile da nešto nije u redu, ali, na žalost, bilo je prekasno! Jadan Goranče, ko bi nešto tako slutio. Izgubi se, zauvek.

Tragična scena:

Mila Klaudija Vasiljevna, ja se uopšte ne podsmevam tome što Vi odlazite u Zoološki vrt. Nekada sam i sam svaki dan odlazio u Zoološki vrt. Tamo su mi bili poznanici vuk i pelikan. Ako hoćete, jednom ću Vam opisati kako smo lepo provodili vreme.

Ako hoćete, mogu da Vam opišem i kako sam jednom celo leto živeo na Lahtinskoj Zoološkoj stanici, u zamku grofa Stenbok-Fermora, hraneći se živim crvima i brašnom “Nestle”, u društvu poluludog zoologa, pauka, zmija i mrava?

Baš me raduje da odlazite upravo u Zoološki park. I, Ako odlazite tamo ne samo da biste se prošetali, nego i pogledali životinje, onda ću Vas ja još nežnije zavoleti.

Danil Harms

Pšenična mržnja

Kakva li će moja smjert biti? Ja mislim da ću se zadaviti lebom, deca će me naći mjertvu na podu kuhinje, na pločicama hladnim kao moje neprežaljeno staro truplo. Taj leb, koji mi je ceo život pretio, sada je konačno uspeo da mi iz očiju izvuče vid, da se nastani tamo svojim lepljivim postojanjem, da mi skramu ništavila prilepi između trepavica. Da, to ću bit ja, ta jadnica. Ubio je hleb. A svi znaci su bili tu. Malo po malo, posekotine od hleba na rukama. Posekotine od hleba! Od korice hleba! Te oštre mrvice sekle su mi kožu i mjeso, htele da se nastane ispod, da šire svoje otrove, puštale mi krv. Poslednji slučaj je bizaran, jutros me je hleb čak i ujeo! O tužnog li sveta, o tužnog li dana, kada ti se sudbina sva razvije pred očima, teška, crna sudbina, kao crni pšenični hleb u mrvicama, koji pada, pada sa nebesa i crnilom svojim zaklapa i sunce, i vidik, i rodnu ravnicu. Crni sneg nesreču dovodi, crni sneg slepilo donosi, svjet bez ljubavi. Hleb će na kraju pobediti. Oklagija njega više neće tući. On će biti taj koji oduzima dah, guši u grlu i pobedonosno se smeje. Osvetnik svih svojih umrlih.

Pita greha

Goranče se pretvorio u mačku jednog jutra. Tog jutra Bog je odlučio da se našali sa svojim čovekolikim stvorenjcima i uzeo svoj slanik i počeo da prosipa magične pahuljice na izmagličast dom svih ljudskih bića. “Hoohohahahohaoha”, smejao se Bog trljajući svoj veliki, masni trbuh. “Danas će biti zabavniiii daaan! Svi će se uspavati, a ja ću pevati. Možda i izdepiliram nogeee! Nikada to nisam radio, to je tako geej :D ali sad će svi da se uspavaju i NIKO ME NEĆE VIDETIIII!”

Bog, naravno nije znao da je Gorančeta začarala čarobnica, vila stara, grdna, sive kose, šiljatoga nosa, u lepoj starinskoj suknjici, da kad GOOOOD pojede pitu od jabuka sa cimetom i sledećeg jutra se USPAVA ZA POSAO ILI ŠKOLU, on mora da se pretvori u mačku i da kaki u pesak!!!

Goranče je veče pred nemili događaj dobro razmislio o rizicima jedenja pite sa jabukama i cimetom. Mnogo mu se jela ta pita, gledao je reklamu grand kafe za kafu sa ukusom jabuke i cimeta. Goranče nije mogao da pije kafu, to nije bilo za malu decu, a i kad bi popio kafu, ne bi mogao da spava i onda sutradan ne bi bio produktivan na poslu a to je bilo od životne važnosti. Goranče se mnogo mučio, i stomak mu je pričao: “Nemoj da si kurvica Goranče, nahrani me mjau mjau!!!!”. Gorančetu je malo bilo sumnjivo ovo “mjau mjau”, kao predskazanje strašnog događaja što će doći, ali strast, ta prokleta strast ga je mučila i morila i žljebila se u svakoj kapljici znoja na Gorančetovom licu, maglila mu naočare, i on je posustao, po prvi put u životu! “Pa hajde, poješću tu pitu, imam i ja pravo da jednom buudemmm opušten!” Goranče je ispekao pitu i sećao se događaja iz svoga detinjstva kada ga je ona vila proklela.

Kako je to bilo, pitate se vi? Goranče je išao uredno podšišan ka svojoj školici, kad na putu srete neku baku kojoj je bio pao paškanat iz kese i tikvice i parče pite sa jabukom i cimetom. Jabuka i cimet su tekli niz ulicu kao bale uspavanog čoveka, kao vulkani koji prokišnjavaju ka nebu i zemlji… Tužan prizor beše, jabuka i cimet tekoše u nepovrat, ka nekoj velikoj nemilosrdnoj reci, zajedno sa suzama nemoćne staričice…

Baka nije mogla lepo da se sagne jer je imala povredu kičme i pitala je Gorančeta da joj pomogne. On se uplašio da će da zakasni u školu i otrčao je daleko, daleko, daleko, daleko od ove patnje koja se odigravala pred njegovim očima. Baka ga je tužno pogledala, a onda se namršti i poče da viče svoju kletvu, misleći da je Goranče nevaspitani dečkić, s teškom mukom uhvati pitu i gađa ga u pravcu potiljačne kosti.

Goranče je čuo sve ove proklete reči i ceo dan je bio uplašen i švrckao po malo u gaće od straha. Učiteljica nije znala šta mu je, tog dana je Goranče čak zaboravio i da čita. Sva ova traumatična iskustva su vodila ka tome da se Gorančetu stalno, pošto je bilo rizično, jede pita sa jabukom i cimetom. Morao je da ulaže ogromne mentalne napore da izbegne ovakve misli, pa je počeo da uči hiljadu puta više nego do tada. Uspevalo mu je, skretao je misli od nesreće, opasnosti. Ali, 2012., kad Goranče već postade odrasli čovek, pojavi se reklama na TV za tu grand kafu. O, prokleta bila, probudi mu uspomene i žeđ, i patnju i neodoljivu želju… neodoljivu… Zato Goranče popusti sebi, i pojede svoju PITU GREHA. Buhahhahaha.

I eto, baš tada Bog odluči da se pravi gej i gleda se pred ogledalom i depilira noge, i uspava čovečanstvo. Tog jutra izbi kaos, svi kasniše na posao, da izvade mesečne karte za autobus, na kolokvijum, na prvu rakijicu, na sakupljanje đubreta, umivanje ulica jutarnjom rosom iz creva za umivanje ulica, na raznorazne poslove sve koje postoje na ovom prelepom i prevelikom svetu. Svi su žurili, svi osim Gorančeta. Goranče je morao da kaki u pesku, jer je dobio enkoprezu. Nije imao više ruke da otvori vrata, morao je da defekatira svoju jadnu biljku Doroteu koja je plakala od straote! Goranče je postao mačka zbog grešaka iz mladosti. O bože svjati, kakvog li užasa! Smrdelo mu iz usta, imao je buvice! Kasnio je na posao!!! A povrh svega, video je Boga i video je kako se šminka i namešta lokne i nije mogao nikome to da kaže i napiše rad iz ontologije!

Pita se smeškala na stolu zadovoljno, zlobno, nadimajući svoje prečagice. Goranče je pokušavao da plače klečivši nad Doroteom, kakajući. Ao, ao, užasa, straote, pakla grešničkoga!!! U užasu, u neblagostanju, u pomračenom umu, u vrtoglavici, u svetu bez smisla i spasa, Goranče skoči na onu prokletu piturinu i izvrši samoubistvo ušmrkujući cimet, znao je da je to otrovno za njegovu vrstu. Poče da se guši, krklja… Šara laneta sa ćebeta je bledo gledala u plafon ne primećujući strašnu tragediju. Umre. Sve je bilo tiho. Sneg je mirno padao pokrivajući polako krov Gorančetove kuće, pokrivajući sve, donoseči mrak, i završetak.

Ciganske pljeskavice

Sve je počelo kad je Ciganin Živko kupio pljeskavicu u obližnjoj roštiljdžinici zvanoj “Roštilj Spasa”. Sa Spasom je bio prijatelj čitav svoj život, ovaj je onda morao da ode u Argentinu na neko vreme iz nerazjašnjenih razloga, ali se posle nekoliko godina vratio srećan i podmlađen. Nekako više nije ličio na Ciganina, odisao je nekom nebeskom lepotom i srećom.

Živko je za to vreme tugovao i crtao razne điđumiđe po kartonima u svojoj bednoj kući. Oženio se, ženska mu rodila decu, sve kako to ide. Zaklali su svinju, bila je svadba, veselje i sve to po redu. Ali Živkovo srce je bilo prazno. Prazno bez svog najboljeg prijatelja.

Capnuo je pljeskavicu ispred novootvorene trafike u prašnjavoj ulici i suze su mu potekle na oči. To je bila pljeskavica direktno došla iz ruku njegovog najboljeg prijatelja. Bila je toliko lepa, bila je lepa kao raj.

- Pa gde si bre ti Spaso, kroz suze i punih usta rekao je Živko dok su mu se oči smejale. Sunce je postalo jedan veliki smrdljivi luk, ceo svet - pljeskavica, sreća je zavladala. Život je ponovo imao smisao.

Kad se Spasa vratio iz Argentine otvorio je “Roštilj Spasa”, i tu je po ceo dan prodavao pljeskavice. Bile su to sočne i ukusne pljeskavice, ali niko od belaca nije hteo da ih kupi, iako su ih svi potajno želeli. Bilo je sramota da kupuješ pljeskavice od cigani, belci imaju sasvim dobre pljeskavice, tako su pričale babe po ulicama. Nego, kako to ide, vest se pročula po gradu, i uskoro, ljudi više nisu mogli da izdrže da ne jedu to predivno jestivo. Morali su naći nekakav način da ih dobiju, da ih unesu u sebe, u svoje tijelo, tako da se brzo napravila čitava podzemna mreža dobavljača ovih pljeskavica za koje se pričalo da podmlađuju.

Za glavnog, šefa ove podzemne mreže, Spasa je postavio Živka, svog najboljeg prijatelja. Živko je bio sposoban za ovaj posao, jak čovek, grdosija, prodoran, i još je u svojoj kosi nosio neizmernu ljubav i želju da pomogne svom najboljem prijatelju. Bio je savršen za ovaj poslić. Kad mu ga je Spasa ponudio, Živko je hteo da se upiša od sreće. Konačno je postao neko, i u svojim očima i u očima svoje dece. Zarađivao je mnogo pare, belci su poludeli za one pljeske. Uzimali bi mu ih i iz dupeta kad bi ih tako švercovao do njinih rakošnih kuća i vila.

No, došlo je jedno veče. Veče gde ćemo saznati jednu strašnu istinu iz dijaloga koji su vodili Živko i Spasa u roštiljdžinici dok su jeli pljeskavice i brstili kupus.

- Brate, mnogo dobre ove pljeske.

- Jesu Živko, postao sam majstor. Nenadjebivi. Što misliš da sam išo u Argentinu.

- Kako je bilo u Argentinu? Mljac mljac mljac

- Lepo je bilo tamo. To je zemlja prepuna divnih ptica. Kakvih sve vrsta ptica tamo ima, Živko, ja ne mogu da ti opišem. To naše ciganske oči nikada nisu videle, a naši mozgovi nikad nisu ni pomislili da takva čudesa uopšte postoje. Zaželeo sam da postanem ornatolog.

- I ja volim ptice.

- Ptice su najlepša stvorenja na ovome svijetu.

- Voleo bih da sam ptica, ptice ne mora da idu u wc

- Jeste Živko, ali, hteo sam da popričamo o nečemu, mislim da je došlo vreme.

- O čemu Spaso? Nije valjda da si homoseksualan?

- Ne, ne, Živko, hteo sam da popričamo o jednoj važnoj stvari. Mi, Cigani, kako već to znaš, u čitavoj našoj egzistenciji smo bili ponižavani, omalovažavani, sputavani u našim najlepšim nagonima i porivima. Davali su nam one injekcije… Znaš već o čemu pričam

- Znam Spaso.

- Ja sam mnogo razmišljao o našem nezgodnom položaju i odlučio sam da postanem ubica. Ciganin ubica. Znam, znam kako to zvuči, zvuči nemoguće, ali to su nam ONI usadili u glavu, da naše bebe ne može da nose naočare, da mi ne možemo da budemo ubice ili ornitolozi, sve je to njihovo maslo dragi moj Živko, maslo onih belačkih govana!

- Spaso, ti si potpuno u pravu, ja nikada o tome nisam razmišljao. Eno, ja na primer imam jednu ćoravu bebu i kad sam otišajo kod doktora oni mi rekli “Ne, ne, ne, ne može”. Ne daju joj da nosi naočare i sad ona sedi doma onako ćorava.

- O tome ti pričam Živko, ja sam danima i noćima razmišljao o nepravdi koja je nama ciganima nanesena kroz čitave vekove i milenijume. Razmišljao sam o tome i onda sam odlučio da se osvetim. Da se osvetim preko ovih pljeskavica!

- Kako to dragi moj Spaso?

- Vidiš, Živko, ja sam odlučio da postanem car pljeskavica. Da za mojim pljeskavicama svi polude i da sve pare daju u zamenu za pljeskavice. Ove moje pljeskavice Spaso, su božansko čudo. Šarao sam po internetu i tražio ljude sa sličnim idejama kao moje. Našao sam nekog baju u Argentini koji već godinama pravi planove kako da pokori ove smrdljive belačke vaške, i radio je na tom receptu za pljeskavice. Ja sam otišao tamo, Živko, da mu pomognem. Gledao sam i ptice, ali sam i pomagao Huanu. Postali smo dobri prijatelji. Povezao sam se sa mnogim ljudima, sprema se velika pobuna Živko. Pašće, pašće naši neprijatelji i ubrzo će nam postati ROBOVI, slušaj šta ti ja kažem. Svetom ćemo zavladati MI, doći će, doći će HEGEMONIJA CIGANA!

- O, ne! pisnu plavokosa belačka devojčica u beloj haljinici koja je slučajno sve ovo čula, uhvati se za usta i dade u beg…

Депресивни аутомеханичар

Под његовим рукама могао је да се осети само бол. Сваки метал који би пипнуо, од замишљених суза претварао би се у рањене крике умируће птице која повраћа крв. Депресивни аутомеханичар џоњао би по својој радионици, мислио, мислио о сиромашним пределима у својој души, о празним бурићима без ракије која тихо пате у подруму, о празном замрзивачу, о бицикли коју је ухватила прашина, о сови која на несрећу има рак.

Механичарева жена Смиља је побегла са неким ђубретаром врелог јулског дана. Отрчала је у црвеној хаљиници, попела се на смрдљиви ђубретарски камион, уватила за шипку и пакосно му махнула смејући се. Циган ђубретар ју је чекао исто уваћен за шипку и онда су се страсно пољубили док је камион шибао низ улицу у сусрет драматичном ветру.

Стојиславов живот је био уништен, питао се: “ЗАШТО?”. Зашто, када су били толико срећни! Волели су да заједно прже мекице, и онда гледали облике које оне праве. Били су то разни занимљивни облици ретардираних диносауруса, хромих кучића и мачака без главе. “То је сигурно било зато што је он Циган, хтела је мало да промени!”, мислио би Стојислав неутешно. “Али, он је ђубретар! По чему се он толико разликује од мене, обоје смо прљави од поштеног рада! Убићу се! Убићу се!”

Но, Стојислав се није убијао. Сада, све је било празно, као вангла без теста. Стојислав није умео да замеси тесто за мекице, умео је само да поправља кола и да чачка нос.

Устајао би ујутру, ишао до продавнице, куповао местиште а онда би седео у гаражи и чекао муштерије, вртећи омоте од негро бомбона у рукама.

Муштерије које су му долазиле су углавном били неки масни мушкарци са брковима. Стојислав би гледао њихове бркове и мислио се: “О боже.”. Они би причали свакакве приче о гузицама. Стојиславу се то није допадало. Када још није боловао од депресије, волео је да чита поезију, нарочито Владислава Петковића Диса. Допадале су му се његове наочаре и он би читао читао читао и надао се да ће једног дана да оћорави па да може да купи исте такве наочаре.

Но, имао је једног друга Петка, који би му кувао чај и стално би му причао: “Ајде Стојиславе, разведри се!, свет је препун свакаквих чудеса, хајде да идемо да гледамо како се размножавају пчеле!”, али Стојислав није хтео ни да чује, и само би болно окретао главу од њега.

Другог дана би Петко дошао и рекао: “Ајде братац, идемо да пљујемо по кућним праговима!”, али Стојислав га не би ни слушао задубљен у хаубу аутомобила, чувши само јауке своје јадне душе.

Но, једне ноћи, Стојислав је имао указање. Указала му се Пресвета богородица! Рекла му је овако: “Стојиславе, ти си једна коза. Докле мислиш тако да се развлачиш ко слина. Ради нешто конструктивно, изађи мало у провод, или бар прави скулптуре од слине кад си већ такав слинав. Само нешто дзивлиш, али свет иде даље, твоја жена је трудна и родиће циганско дете. Да, да, Стојиславе, размножиће се и свет ће изгубити естетску вредност коју наша белачка лепота доноси на улице сваким даном којим сунце сија. Ево, оплоди мене! Хајде да родимо белу децу, белу, као пшеницу! Замисли, Стојиславе, Цигани ни не знају шта је то пшеница, они би умрли од чуђења када би видели да она постоји и да се од ње прави хлеб. Бели хлеб Стојиславе, ох, оплоди ме, оплоди ме!”

Стојислав је оплодио Пресвету богородицу, али му то није донело благостање. И даље је осећао празнину у своме срцу. Хтео је загрљаје, топлину, хтео је да га нико никад није издао. А сви су га издали. Тако је сео и направио списак људи који су га издали. Списак је био дугачак, писао га је целу ноћ. Почињао је од А и ишао до Ш. Били су ту Аца из комшилука који му је гурао борове иглице у нос, Јован из школе који га је силовао у шести разред О.Ш., Мира из оближњег села која га је гурнула у блато кад је хтео да јој да бомбону, Олага са факултета која је одсекла прст због њега и он то није могао да поднесе, Петар, најбољи друг који је постао свињар и одселио се за Војводину. Сви, сви, СВИ СУ БИЛИ ТУ. Стојислав је ронио горке сузе сећајући се свог ужасног живота.

“Ајде бре Стојиславе, немој да си пичка”, поново је дошла Богородица. “Водим те на сокић”.

Стојислав није хтео да иде. Онда је дошао и Петко и рекао: “Ајде бре Стојиславе, идемо на сокић!”

Стојислав је рекао: “Не могу да идем. Не могу да идем!”

Богородица му је пришла и помазила га по коси. Он је подигао главу ка њој и погледао је својим очима пуним суза. Загрлила га је, прислонила његову главу на свој стомак и тако је држала у знак утешења. Петко је пио сок у кухињи и гледао бубашвабе. Оне су му биле занимљиве и он се тихо смешкао: “хи хи хи” и мислио “како су слатке, како су љупке!”

Док је Стојислав тако држао своју главу на стомаку Пресвете богородице, изнутра је чуо неко мрмљање. То је друго указање у овој причи, овога пута се ради само о аудитилном указању. Било је то његово будуће дете, будући спаситељ човечанства.

“Тата!”, рекло је.

Стојислав је престао да дише.

“Тата, волим те!”, рекло је.

Стојислав и даље није дисао.

“Иди на сокић, излечи депресију, кад се родим, завладаћемо светом и казнићемо све ђубретаре и Цигане и жене које се зову Смиље и јешћемо переце и читаћемо Владислава Петковића Диса! Мож и да га оживимо! Можемо све што пожелиш! Татице <3”.

Стојислав је све ово поверовао и пошао на сокић са Богородицом и Петком. Од тада, Стојислав је процветао, и једва чекао да му се роди дете. Није хтео да убије Цигане ни жену Смиљу, хтео је само да му се врати и да се зезају као некад.

То се, наравно, никада није десило. Преко Стојислава је једног дана само пала хауба од аутомобила и убила га. Петко је плакао и тихо скупљао омоте од негро бомбона који су били разбацани свуда по поду.